DODAJ LOPTU!

 

Kalendar je prešao polovinu jula, već za vratom avgustu. Podne je i drugar i ja smo odlučili da bi bilo dobro iskoristiti retku pojavu slabog sunca u ovom periodu leta. Iako već dugo nismo igrali basket, iako nam je ne tako kasna, ali ni naivna 20. godina, dečijom željom doleteli smo na teren. Sedeli smo više od 15 minuta i pričali o obavezama, poslu, fakultetu, vezama i ne primetivši glasnu tišinu koja je sve više razarala školsko dvorište.

 

-Dodaj loptu!

 

Udarac košarkaške lopte o beton, jedan jači, naredna četiri gradaciono sve slabija.

-Čoveče, gde su klinci? Nema nikoga. Rapust je, nije pretoplo. – konstatujem.

-Slabo ih viđam ovde već mesecima, možda se nas desetak okuplja, i to nas matorih. – doda drug.

Odigrali smo tu neku partiju, ako se to može tako nazvati, basketa. Nakon pola sata bila sam totalno mokra, bez grama vazduha. I dalje ista pustoš. Kada je nestala magija detinjstva? Kada su povrede, nastale na teškim utakmicama ovog betona, prestale da pružaju sreću? Jel su se lopte izlizale, a patike popucale od pete ka vrhu noge?

 

 

Evo ja dajem oglas, dajem svaku minutu provedenu u kući, za 20 sekundi na terenu.

Dajem najnovije modele telefona, za najstarije iscepane šortseve, koji će ovde defilovati nekoliko dobrih mečeva.

Dajem psovke i tuče po haustorima i mračnim delovima ove zemlje, za psovke zbog lošeg voleja i htenja da sam vodiš loptu od centra do protivničkog gola.

Dajem titranje starijem šljamu, čiji ste pijuni i buduće mušterije, za ono bestidno poštovanje starijeg, kome ćeš tokom čitave igre dodavati loptu, ne bi li uleteo na poslednja 2 minuta.

Dajem ova nova vremena za neke stare manire i navike, jer uloga vremena i jeste da se menja, a samim tim i nas preobražava, ali naša uloga nije da od promena uzimamo najgore.

Zato, dodaj loptu!

 

Snežana Čenad